zoran-veljovic.com

Any artificial correction of the photo, especially the artificial increasing the size of some objects only, shows that the visual elements of the photo have been destroyed.

It is the question of professional ethics and moral views of the authors themselves who use the photo works not to improve the photo but to breach the common visual sense of the normal human brain.

The Google Panoramio has a wonderful idea to collect and show photos all around the world. The authors have no right to ignore it. Everybody has to know that the real photo art is not an optical illusion.

***

Homo Homini Homo

Zoran Veljovic — Thu, 04 Sep 2008 13:53:07 +0000

*************************************************

HOMO HOMINI HOMO

Gornji naslov je sam po sebi jasno opredelio sustinu ovog teksta. On jeste zakljucak koji samostalno moze da izrazi osnovnu, I jedinu, poruku. Podjimo redom.

Prema danasnjim, jos uvek nepotpunim saznanjima, Kosmos je u fazi ekspanzije koja je pocela, uslovno receno, Velikim Praskom, hipotetickim dogadjajem koji se zbio pre oko petnaest milijardi godina. Crveni pomak nesumljivo ide u prilog ove hipoteze – teorije.

Treba odmah skrenuti paznju na mnoge pojmove, opste uzev, koji su uvek ili diskutabilni, ili uslovni, ili hipoteticki I nedoreceni, a koji u svakom slucaju izrazavaju ono sto na danasnjem naucno tehnolosko misaonom nivou mozemo da izrazimo. Tako Kosmos izrazava pojam svekolike vaseljene koja nam je danas poznata, sa svim svojim galaksijama, crvenim pomacima, zracenjima I ostalim sadrzajima. Pored ovog naseg poznatog Kosmosa nije iskljuceno da postoje I drugi, cak milijarde drugih Kosmosa, sa isto toliko Antikosmosa, I tako redom. Nasa Godina izrazava vreme ove nase Zemlje koje je potrebno za jednu njenu revoluciju oko naseg Sunca. Godinom merimo I kosmicka dogadjanja. U kosmickim razmerama postoji svakako drugaciji odnos prema vremenu I merenju vremena. Ajnstajnova Teorija Relativiteta baca dosta svetla na ovo pitanje. Stoga, tolike milijarde godina koje se vezuju za Kosmos je mera vremena vezana samo za nas, zemljane. U kosmickim uslovima to je (svakako) drugacije.

Galaksije, koje cine osnovni sastav Kosmosa, prostiru se do rastojanja od nezamislivih petnaest milijardi svetlosnih godina. Nema narocitog znacaja objasnjavati koliko je to kilometara. Jedna svetlosna godina predstavlja rastojanje od 9.4607×10 na dvanaesti stepen km, Ili 9460.7 milijardi kilometara. Broj galaksija je takodje nezamisliv, procena je da ih ima oko sto milijardi. U svakoj galaksiji ima prosecno oko sto milijardi zvezda, pri cemu galaksija Andromede sadrzi oko cetiri stotine milijardi zvezda.

Nase Sunce je, znaci, samo jedna od nezamislivo velikog broja zvezda koje se nalaze na nezamislivo velikim rastojanjima, ili, ako neko zeli malo matematike, nase Sunce je jedno od deset hiljada milijardi milijardi zvezda, koje su rasporedjene na rastojanju od petnaest milijardi svetlosnih godina. Prednje se odnosi na nas Kosmos, za slucaj eventualno dokazanih sada hipotetickih Kosmosa, ovaj odnos se neuporedivo visestruko povecava, do granica kada se broj, kao velicina, priblizava beskonacnosti I gubi svaki ovozemaljski smisao.

Nase Sunce je zvezda koja se ni po velicini, ni po sjaju, ni po ostalim osobinama ne istice medju ostalim zvezdama. Postoje gigantske zvezde koje su velicine do 2400 puta vece od naseg Sunca, ili precnika do 1600 miliona kilometara, ili, drugim recima, precnika koji zahvata orbitu Saturna, pri cemu bi orbite planeta Jupitera, Marsa, Zemlje, Venere I Merkura bile unutar te zvezde. Zvezda je registrovana kao Alpha Herkulis.

U odnosu na nase Sunce, sve ostale planete naseg suncevog sistema su beznacajno male. Sunce cini 99,866% ukupne mase naseg suncevog sistema, znaci da na sve planete, od Merkura, preko Jupitera do Plutona otpada samo 0,134%. Nasa Zemlja je 333 000 puta manja od Sunca. U odnosu na velicinu Kosmosa Zemlja predstavlja majusno zrnce dimenzija izvan domasaja ljudskog uma.

Sunce je zvezda, usijano telo koje zraci sopstvenu energiju. Od ukupne sunceve energije na Zemlju dopire njen dvomilijarditi deo. Ovaj deo sunceve energije daje sav zivot Zemlji.

Zivot na Zemlji nastao je, reklo bi se, sticajem raznih okolnosti. Sunce svojom velicinom spada u red manjih zvezda a temperaturom na povrsini od 5700 Kelvina svrstava se u red hladnijih zvezda. Natoplije zvezde imaju temperaturu povrsine I do 250 000 Kelvina. Temperatura Sunca I rastojanje Zemlje od Sunca od oko 149,6 miliona kilometara uslovili su srednju godisnju temperaturu na povrsini Zemlje od oko 14stepeni po Celzijusu, na koji nacin je omoguceno da voda bude vecinom u tecnom stanju. Svi elementi na Zemlji snizavanjem temperature se skupljaju, sem vode.Voda ima jedinstvenu fizicku karakteristiku koja je razlikuje od ostalih elemenata I koja je osnov za opstanak svih zivih bica: snizavanjem temperature skuplja se, ali samo do temperature od + 4 stepenaC, kada je najgusca, znaci najteza, posle cega se, daljim snizavanjem temperature, siri, postaje laksa. Ova fizicka osobina omogucava da led pliva na povrsini vode cime se u vodi cuva sav biljnji I zivotinjski svet. U suprotom, led bi sisao do dna reka, jezera I okeana I unistio sav zivi svet u vodi. Dve trecine zemljine povrsine pokriveno je vodom.

Voda I srednja godisnja temperatura na Zemlji omogucili su razvoj vegetacije. Kao direktni rezultat postojanja biljnog sveta pojavio se kiseonik u atmosferi Zemlje u koncentraciji od 21%. Ova koncentracija postoji na Zemlji u poslednjih 2 milijarde godina. Kiseonik u atmosferi stvorio je sloj ozona na velikoj visini koji stiti ceo zivi svet na Zemlji od stetnog ultravioletnog zracenja Sunca.

Sastav zemljine atmosfere, vodonik 77%,kiseonik 21%, ostalo 2%, srednja godisnja temperatura I atmosferski pritisak od jedne atmosfere idealno doprinosi stvaranju I razvoju zivog sveta. Nasi najblizi susedi nemaju atmosferu slicnu nasoj pa je tesko I zamisliti da je na njima moguc zivot: Mars: ugljendioksid 95% sa pritiskom na povrsini 0,7% zemljinog pritiska; Venera: ugljendioksid 99,9% sa pritiskom na povrsini 90 puta vecim nego na Zemlji. Temperature: Merkur: danju do +430stepeni C, nocu do minus 170stepeni C ; Venera: +450stepeni C, Mars nocu do minus 140stepeni C.

Zemlja ima cvrstu povrsinu za razliku od gasovitih planeta, Jupitera, Saturna, Urana, Neptuna I Plutona. Jasno je da na gasovitim planetama nema uslova za stvaranje I razvoj zivota slicnog ovom nasem, na Zemlji. Zemljina kora je debljine oko 10 km ispod okeana I oko 30 km na kontinentima (planine). Debljina zemljine kore je oko 32 puta srazmerno manja od debljine ljuske jajeta! Zemljino jezgro se sastoji od smese gvozdja I nikla sa najvisom temperaturom od oko 4000stepeni C.

Od svih devet planeta naseg suncevog sistema jedino su se na Zemlji stvorili uslovi za razvoj zivota. Na danasnjem stupnju razvoja nauke I tehnologije nismo u stanju da tvrdimo da na nekoj od planeta Kosmosa postoji zivot. Po analogiji – postoji. Mnoge su prepreke da se u to I osvedocimo. Fizicka rastojanja, izvori energije I asihronost vremena pojavljivanja civilizacije su za sada nepremostive prepreke . Ako bismo hteli da ispitamo nasu najblizu okolinu, recimo, jedan petnaestohiljaditi duzinski deo Kosmosa, to je vec jedan milion svetlosnih godina. Radio odgovor neke civilizacije pod uslovom da je u ovom trenutku na nasem nivou razvoja, stigao bi za dva miliona godina. O slanju letilica moze se govoriti samo u okviru naucne fantastike. Nasa civilizacija, srazmerno vremenu Kosmosa, postoji u vremenskom periodu koji je kraci od najkraceg moguce zamislivog bljeska. Tesko je, nemoguce, nadati se da ce se pojaviti dva takva istovetna bljeska u istom trenutku – vremenu, sirom Kosmosa.

Kako stvari stoje, mi smo jedina I usamljena planeta u Kosmosu na kojoj se razvio zivot. To sto hipoteticki postoji negde nekakav drugi zivot za nas nema nikakvog prakticnog znacaja.

Rotacija Zemlje oko svoje ose odredjuje smenu dana I noci I daje osnovni ritam zivotnog ciklusa svih zivih bica. Nagib Zemljine ose pod uglom od 23stepenau odnosu na ravan ekliptikeodredjuje smenu godisnjih doba I direktno utice na atmosferske promene. Revolucija, tj. okretanje Zemlje oko Sunca je jedna godina dana. Za to vreme Zemlja se okrene oko svoje ose 365 puta. Poredjenja radi, ostale cvrste planete naseg suncevog sistema imaju sledece rotacije – revolucije: Dan na Merkuru, tj. jedna rotacija oko svoje ose, traje 58 zemljinih dana, oko Sunca se okrene za 88 zemljinih dana. Veneri je potrebno da se okrene oko svoje ose 243 zemljina dana. Venera se okrene oko Sunca za 224 dana, znaci, brze se okrene oko Sunca nego jednom oko svoje ose. Mars se okrene oko svoje ose za oko jedan dan, a oko Sunca za 780 dana. Ovi podaci govore da su nase najblize cvrste planete veoma negostoljubilve za stvaranje I razvoj zivota kakav je na nasoj Zemlji.

Navedene okolnosti samo su deo uslova koji su doveli do razvoja zivota na Zemlji. Pitanje je da li bi do razvoja zivota na Zemlji uopste I doslo da je izostala samo jedna od mnogih slucajnosti.

Zivi svet na Zemlji u stalnoj je evoluciji, pocev od jednocelijskih bica do coveka, najrazvijenijeg zivog stvora na Zemlji. I pored povoljnih osnovnih uslova za razvoj zivota na Zemlji, zivot covecije vrste je visestruko ugrozen spoljnom sredinom I sopstvenim destruktivnim osobenostima.

Covek moze da zivi samo na povrsini kopna, koje cini samo1/3 ukupne zemljine povrsine, I to na onim mestima gde klimatski I atmosferski uslovi to dozvoljavaju. Covek ne moze da zivi pod zemljom, u vodi, u vazduhu, na visokim planinama, na Polovima, u pustinjama. Ocigledno je da je zivotni prostor coveka znacajno suzen. Zivot coveka je ugrozen mnogim ciniocima spoljne sredine: virusne infekcije, bakterijske infekcije, infektivne bolesti, radijacija, hemijski otrovi, bioloski otrovi, vulkani, zemljotresi, orkanski vetrovi, insekti, divlje zivotinje, suncana I kosmicka zracenja, magnetne bure, sudari sa asteroidima. Pored navedenih, jos teze ugrozavaju coveka sopstvene destruktivne osobenosti: psihicke bolesti, nasledne bolesti, suicidne devijacije, kanibalizam, alkohol, droga, tehnolosko zagadjenje zivotne sredine, tehnoloske katastrofe.

U komunikaciji sa sredinom covek je ogranicen svojim culima na uski deo talasne frekvencije od ljubicastog do crvenog dela spektra. U zvucnom delu talasnih kretanja covek je ogranicen frekvencijom od 16 do 20000 herca. Za sva ostala talasna kretanja, koja cine neuporedivo veci deo kosmicke skale, covek je slep, neosetljiv, nema komunikaciju.

Covek je jedino zivo bice na Zemlji kod kojeg je razvijen govor, logicko I racionalno razmisljanje, smisao za umetnost. Coveka odlikuje I ono sto uslovno nazivamo dusa, odnosno unutrasnji duhovni zivot. Iz ovoga se razvio pojam duhovnost, kao najsvestranija I najhumanija covekova osobina. Na polju duhovnosti covek ima razvijenu specificnu komunikaciju koja je na visem, suptilnijem, nivou od govorne.Pojam duhovnosti odrazava najvisu osobinu coveka i nije predmet poredjenja sa istim pojmom koji zloupotebljavaju sve religije sveta. Napred navedeno su osobine koje coveka uzdizu daleko iznad svih zivih bica na Zemlji.

Govor coveka, koliko god da je uspesno razvijen, daleko je od savrsenstva. Vrlo cesto (gotovo uvek) covek nije u stanju da govorom izrazi precizno svoju sopstvenu misao I osecanja. Nisu do sada poznata dva homo sapiensa koji su govorom preneli jedan drugom racionalnu informaciju u potpunosti. Govor je okvirna a ne fokusna informacija. Interesantno je da copor vukova organizuje kilometarske hajke kompjuterski precizne a bez ijedne izgovorene reci.

Na ovom mestu priblizavamo se kljucnom pitanju: ako je covek najrazvijenije I najrazumnije zivo bice na Zemlji zbog cega se onda taj isti covek javlja najvecim neprijateljem coveka. Najvece zlo za coveka I covecanstvo lezi genetski usadjeno u samom coveku. Covek je jedino zivo bice koje se radja da unistava coveka I on to cini smisljeno, racionalno, hladnokrvno, zbog zadovoljstva, zbog mrznje, iz obesti, zbog ljubomore, zbog straha, zbog ubedjenja, iz politickih razloga, iz pohlepe, zbog pljacke, zbog seksualne izopacenopsti, iz religioznih razloga, iz ritualnih razloga, iz rasnih razloga, zbog kanibalizma, iz niskih pobuda, zbog koristi, iz osvete, bez razloga. Covek unistava sopstvenu vrstu.

Homo homini lupus est je poezija. Realnost je Homo homini homo.

Ocekivali bismo je da je covek jedini pozvan da zastiti svoju sopstvenu vrstu na prvom mestu od sebe samog. Ovo stoga sto je taj isti covek evolutivno stvaran vise milijardi godina, sto je stvoren uz mnogo slucajnih pogodnosti, sto zivi usamljen u Kosmosu na beznacajno maloj planeti, sto dobija minornu energiju za opstanak od takodje minornog Sunca, sto ima nebrojeno mnogo neprijatelja u sredini u kojoj zivi, sto je zivotni vek coveka u poredjenju sa vremenom Kosmosa nepojmljivo kratak. Covek kao jedinka u kosmickim razmerama je jedinstven I neponovljiv.

Covek ce uspeti da zastiti sopstvenu vrstu samo kada se da postavi tako da sluzi toj istoj svojoj vrsti, na osnovama humanizma I isticanjem duhovnosti kao najviseg dostignuca covekovog uma.

Sudeci po svojoj prirodi, covek nece lako nadvladati mracne instiktivne sile sa kojima se radja I koje su upravljene na unistavanje sopstvene vrste. Zbog toga I humanizam I duhovnost ce biti linije vodilje kada se postave da budu asimptote kojima ce covekovo sveopste ponasanje uvek I u svakom trenutku teziti.

Zoran Veljovic

***

Arhitekta, Beograd, 2004.

***

Koriscena literatura: Redshift 4, Astronomski Magazin.

*********************************************

The Portrait Exhibition, Zoran Veljovic

Zoran Veljovic — Wed, 03 Sep 2008 20:56:17 +0000

ComPose

The Portrait Exhibition, Zoran Veljovic

The Subtle Interplay of Light and Shade

Igra svetlosti i senki

Lica

Rec G. Nikole Kusovca na otvaranju Izlozbe portreta Zorana Veljovica, 19.feb.2007.g.

IZLOZBA PORTRETA ZORANA VELJOVICA U HOLU RT SRBIJE, NOVEMBAR 2010.

Lica istine, recenzija Zivojin Kara-Pesic

REC KOJU JE IZGOVORIO G. NIKOLA KUSOVAC PRILIKOM OTVARANJA IZLOZBE PORTRETA ZORANA VELJOVICA, 19.FEBRUARA 2007.G. U MALOJ SALI STUDETNSKOG KULTURNOG CENTRA U BEOGRADU

Gospodjice, Gospodje, uvazena Gospodo, dragi Zorane Veljovicu,

Nazalost, zivot je ucinio da nisam imao to zadovoljstvo i cast da budem vama blizak prijatelj, da pratim vas rad iz neposrednih blizina, ali, eto, o vama mogu da sudim i govorim na osnovu onoga sto su o vama napisali vasi prijatelji, pre svih u svom nadahnutom tekstu Mihailo Blecic, a potom daroviti Nebojsa Jevric, i tako redom.

Ali, jos vise, i jos pre, mogu o vama da sudim i govorim posmatrajuci ovih 153 vasih svetlopisa, …svetlopisa, ove vase duhovne igrarije i vidim da spadate u red nestasnih ljudi koji tesko da pristaju da tabanaju jednom stazom, da istrazuju samo u jednom prostoru, da se krecu samo po jednoj liniji, sve mi se cini da vas u toj radoznalosti stvari razvlace na razne strane, da ste u jednom trenutku zagledani u neku baroknu snaznu dramu rembrantovske price i upitanosti kakav je onaj tamo egipcanin sa turbanom, kao da ste imali pred sobom neko od rembrantovskih dela ili autoportreta sa turbanom, pa vas je on povukao u te prostore svetla i tame, odnosno te drame koja ce jos pre i jos vise naci u likovima nasih duhovnika ovde levo od mene, manje u Patrijarhu, jednom i drugom, i pocivsem Germanu i ovome koji je sad sa nama i koji nas predvodi, ali jos pre u liku Stefana Boce ili u drami koju u sebi nosi Mitropolit cernogorski Amfilohije.

Kroz tu pricu, a ona sledi, prepoznaje se jos mnogo likova koje ste napravili, ta drama koju ovde imamo, ili te upitanosti, podozrenja s kojima nam se obracaju i gledaju nas jedan Ljuba Tadic, pa cak i gospodin Guberina, u jednom trenutku, sa jednom cudnom igrom svetlosti, koja iz njegovog lica izvlaci jedno…jednu upitanost nad nama takvim kakvi jesmo, cesto nedostojni da budemo posmatrani, a eto, posmatraju nas, gledaju nas sa vasih dela, ili kad vas ovako ironicno i cinicno odmeri jedan Matija Beckovic, ili kad vas tako blagorodno a i sa malo cinizma onaj naslednik Kocicev, Branko Copic pogleda, onda odjedanput se nalazite pred jednom galerijom licnosti koje su tu, sa nama, ili su bile tu, ili su nas posmatrale. Gledam jedan upecatljiv lik mocne ekspresivne snage kakvu u sebi nosi i u svojoj licnosti Kosta Mihajlovic.

Dakle, kad podjem tim putem, vidim, vi ste to poredjali, red akademici, pa red glumci, pa red duhovnici, pa red politicari – dobro je da ste ih stavili meni iza ledja, pa umetnici, muzicari, u velikom broju i oni koje ste na svojim pitovanjima sretali, ne plaseci se da se pred decom raznezite i da se prepustite tom ulepsanom zivotu decije radosti, cela jedna galerija takvih likova vas doceka ovde, da bi nas proveli do onih maskvi, bukvalno maskvi, kakvih bi mogli skinuti i naci sa likova korejanaca, kod vas, tamo, kao da su ih sa budinih ili njima slicnih skulptura preuzeli i naneli na svoje lice. Jasno, do onog dela likova koji me, moze biti najvise uzbudjuju, u kojoj ste, kao Filimira, ovde, uneli jednu cudesnu upitanost, ove plave oci koje samo compjuter dozvoljava da se tako poigrate, da u vase svetlopise unesete umesto kicicom, toliko druge razigrane svetlosti koje ne bi mogli sa bica prave fotografije da uradite.

Uostalom, vidim da ste negde vratili se na one divne pocetke kada su Dagerotip i Talbotip gledali, pravili svoje kontrafe, odnosno svoje portrete, a pri tome vrlo, vrlo se cvrsto oslanjali na portrete velikih majstora portreta, slikara, preuzimali su u prvo vreme fotografi od slikara i ucili se kako valja gledati lice, kako ga treba iscitavati i predstavljati, da bi se u ovo nase vreme stvar obrnula pa vi okrenuli i sad se poigravate sa licima ostavljajuci slikarima, odnosno likovnjacima, da iz njih izvlace cak i one oniristicke ili nadrealne igrarije kakve ovde vidim i prepoznajem na jedan osoben nacin kad predstavljate protomajstora Branka Pesica, ili kad pred krstom, ili na krstu, postavite onoga koji je zbog tog krsta i stradao, Nebojsu Mitrica.

Dakle, kad udjem u taj vas svet onda polako prepoznajem, odnosno polako sasvim razaznajem jednu krajnje radoznalu i tesko ukrotivu duhovnu licnost, cini mi se da prosto, kao, ovako, kapilarno se rasipate prema zivotu i nemilice trosite svoju snagu, e ne bi ste li nas kroz one koje vi, kako rece Nebojsa Jevric, u magnovenju za vecnost zaustavljate, ostavili da se pred njihovim likovima pitamo, ko smo, sta smo, sta radimo i sta ne radimo, sto je jos gore, a ovo je vreme kad se ne radi, umesto da se cini i radi, e ne bismo li odgovorili na sve izazove vremena u kome i vi i mi sa vama, vise u nevolji nego u volji, zivimo.

Hvala vam na ovih 153 portreta a vama hvala na paznji.

LICA ISTINE

«Video sam lice sa hiljadu izraza i lice od jednog jedinog izraza, kao da je u kalup utisnuto.

Video sam lice cija je prividna ozarenost skrivala ružnocu i lice iza ?ije se ozarenosti nazirala lepota.

Video sam staro lice izbrazdano borama bez ikakvog izraza i glatko lice u koje je bilo urezano sve moguce.

Poznajem lica, jer ih gledam kroz koprenu koju tkaju vlastite mi oci i udubljujem se u stvarnost koju one zastiru!

(Halil Džubran)

Je li pobuda našeg prebiranja po davno snimljenim fotografijama magijsko verovanje, ili cak sujeverje (podsvesno, razume se), da se kroz sliku može prokrasti u besmrtnost? Reklo bi se da je ta setna smotra pre priziv prošlosti da se produzi nego nastojanje da se trenutno stanje protegne na vecnost. Prošlost, to su naslage proživljenih, odloženih, staloženih zbivanja. A to što je prošlost staložena, to znaci da uvek valja zaroniti kako bi se do nje doprlo. Nije ta prošlost uvek i nužno mladost. Svaku prošlost cini idilicnom osecanje da nam od nje ne preti više nikakava nepredvidjenost, da nas ne ugrožava. Požutele fotografije nezaboravnih likova šalju jedinstvenu poruku: da lice nadživljava i sam zapis o licu. Fotografije živih, fotografije cuvenih, fotografije savremenika, fotografije poznanika, fotografije najrodjenijih, nemaju istu rezonancu kao fotografije preminulih, fotografije obicnih neznanaca, fotografije davnoprošlih slucajnih prolaznika. Od podsetnika do nezaborava, od hronicarske dokaznice do najmilije amajlije. Dok ih tako u sporim zimskim nocima prevrcemo, uz podsetnicku pomoc ponekog škrtog zapisa na pole?ini (mesto, datum, imena u aljkavosti izostavljena), pitamo se da li je rec o zaustavljenom vremenu ili o s(p)retno uhvacenom prolaznom trenu? Je li fotografija jedan za buducnost pohranjeni, ili je zauvek sahranjeni prošli tren? Odgovor na to teško pitanje nije, iskreno receno, predmet ovog napisa, koji se bavi ishodom tematski jasno omedjenog delovanja jednog autorskog nemira i nemirenja sa onim što drugi proglašavaju nerešivim.

U ovom osvrtu, koji bi da barem malo i putokazom bude, rec je o foto-portretima Zorana Veljovica, arhitekte.

Predmetna stvarnost bez opiranja pristaje na fotografisanje.. Sva u izgledu, ona ne pozira. Fotografisana ocevidnost, bilo da je rec o predmetu ili o licu, podjednako je nerastavljiva. Razlika je samo u tome što smo mi ravnodušni prema nerastavljivosti fotografisanih stvari (rastavljanje stvari, onih pravih, pripada detinjstvu, onom ranom), dok smo – svesni razlike izme?u izgleda i suštine – do pohlepe znatiželjni da zavirimo u duše fotografisanih lica. Što su ta lica poznatija (porodi?no bliska, svakodnevno susretana ili u javnosti znana), to je naša znatiželja trajnija, upornija.

Poruka covecjeg lica je toliko snažna da se bez bojazni može tvrditi kako, na znacenjskim terazijama, fotografija jednog izražajnog lica može da drži ravnotežu svim ostalim foto-motivima stavljenim na drugi tas. Ta poruka nikad nije jedinacna. Kadgod posmatramo necije lice, mi se nesvesno sa njim odmeravamo (to, uostalom, cinimo i sa sopstvenim likom u ogledalu, samo se tad odmeravanje zove proveravanje da li nam je taj odraz trenutno privlacan ili odbojan, da li su nam ego i super-ego u skladu ili zavadi ). Ceste promene izraza na živom licu pri susretima (uz nalog pristojnosti da se ne unosimo i ne piljimo) ometaju nas u pomnijem pretraživanju i donošenju pouzdanijeg suda o njemu. Na fotografiji to možemo da cinimo do mile volje, satima, u neogranicenom broju navrata, bez bojazni da joj dosa?ujemo. Ali to, nažalost, ne znaci da se u slikano lice lako ponire. Ne, fotografija lica nije kao predeo, kao gradski prizor, cija se dubina postiže uzastopnošcu planova u pozadju. Udubljivanje u fotografiju sa namerom prodiranja u zatamnjene kutove duše cesto je nalik skakanju naglavce u prazan bazen. Ne zato što je iza lika praznina, nego, naprotiv, zato što je znacenjska punoca iza njega tvrda i neprodorna. Dugo i uporno zagledanje necije fotogafije otkriva (retko) poneku pojedinost koju kroz mnoge godine življenja pored te licnosti nismo uo?ili (recimo, slicnost sa nekim od srodnika). Ili možda, poredjenjem sa nekom ranijom ili kasnijom fotografijom, tragove koje život utiskuje u naša lica mimo naše volje. Ne više od toga. Nedokucivost je ono što nas cini zacaranim igracma u igri nikad okoncanog tumacenja.

Cisto inventarski posmatrano, covecje lice se svodi na manje od deset imenica: kosa, celo, oko, uho, nos, usta, brada, vrat. Ono neiscrpno su mnogostruki odnosi tih malobrojnih delova i izrazi raspoloženja koji te odnose menjaju iz trena u tren, od bure do bonace. Koliko god da ima kategorija u koje ih razvrstavamo, uvek je više lica izvan nego u njima. Taman ste pomislili da ste ih vec sve sreli, kad eto dotle nevidjenog lica kako vam ide ususret, neusiljeno, ne sanjajuci da je sav vaš dotadašnji (znaci, celoživotni) trud «sortiranja» njegovom pojavom namah pretvoren u zaludnu rabotu. Uz svu neprebrojnost izraza («koliko ljudi, toliko ?udi»), upustiti se u prikazivanje lica bez ijedne pojedinosti izvan njih, bez prikaza neposrednog okružja, predstavlja opasnost i njoj srazmernu prikazivacevu hrabrost. Veljovic je zaokupljen upravo uzvracajem na taj izazov bavljenja dušom izvan života, svestan da uspelost fotografije nije u njenoj istovetnosti sa licem snimljene osobe, jer u toj istovetnosti nema nikakve snimateljeve zasluge. Istovetnost jemci prepoznatljivost bez nedoumice, ali snimljenu licnost – baš kao u slikarstvu, tom pretku fotografije – ne moramo poznavati da bi smo postali zatocenik njezinog portreta: iako nismo imali cast da osobno poznajemo portretisane dvorske velikodostojnike petnaestog stoleca, divljenje tvorcima tih portreta nije posustalo do dana današnjega.

Sli?nost je saglasje, ali sa cim? Sa identitetom, rekli bi izdavaci licnih karti. Jest, ali šta je identitet? Je li uhvatljiv uopšte, a kamoli jednim letimicnim pogledom? (Kako da potvrdim da na nekoj od fotografija i samome sebi licim na sebe, kad je mišljenje o sebi cas nisko cas visoko, cas detinjasta pesmica cas cante hondo?). I dok izdavaci licnih karata love prepoznatljivost lica preko formata 25×35 mm, Veljovic se suocava sa licnošcu preko prikaza lica u prirodnoj velicini. Srcano. U cemu je ta srcanost? U odabranom opsegu, u licu kao jedinoj karti na koju je stavljen sav stvaralacki ulog. Snimak je, dakle, neporeciv dokaz da se snimanje zbilo. Ali gde? To se ne zna pouzdano. Kad? Ni to za ovu priliku nije presudno. Da li je lice izrezano iz okružja verodostojno? Možda bi neki kadriranjem odstranjeni sabesednik bio pouzdani svedok o onome koji je u kadru ostao? Da li bi šire okružje bilo oslonac portretisanom, ili bi samo zagovaralo našu rasutosti uvek podložnu pažnju? Razlog što Veljovi? (arhitekt!) ukida, ili barem prikriva, okolni prostor možemo samo da naslu?ujemo: zaokupljen licem, za koje smo svi pri susretima prvenstveno zainteresovani, on ne dopušta da mu širina obuhvata ugrozi dubinu izraza. Kao arhitekt od soja, on morfologiju (reljef lica vajan svetlošcu) pretpostavlja prostornom okružju, trenutnom, slucajnom, prolaznom. Ne osporava on presudnost prostora, vec se posvecuje pojedinostima u kojima naizgled neznatni medjuprostori postaju nosioci sudbonosnih osobina – ozbiljnost posve?ivanja jednome odredjuje razmere iskljucivanja ostaloga.

Je li snimatelj ljudskih lica lovac na trenove, ili je priredjivac okolnosti u kojima se lice otškrine i zrak istinske licnosti prostreli tmasti oblak ustaljene društvene uloge? Ocekuje li portretisana osoba od portretiste svoje najbolje izdanje, ili priželjkuje da i sama iskuša istinitost naziva «objektiv»? Nada li se da joj umetnik otkrije (i više od toga – prorekne) ono što bi joj svaka gatara precutala? Da o sebi sazna od drugog više no što može sam od sebe o sebi da dokona? Nada li se poneko potajno da mu lepa slika bude iskupnica? Da zametne istinskog sebe i nametne sliku o sebi priredjenu prema ocekivanjima sredine? Da doprinese važnosti sebe (bojazan da nisu dovoljno uvaženi, zna se, neprestano nagriza samopouzdanje prisutnika na društvenoj pozornici)? Prepoznaje li subjekt sebe u tom prikazu, ili nevoljko priznaje da mu se taj izraz omakao upravo u trenu kad mu je popustio samonadzor? Šta se dešava kad fotografija predstavlja trenutak iznena?enja nenajavljeno snimljenog, nepripremljenog, nenameštenog? Koliko ona svedoci o njemu? Koliko je dopustivo takav izuzetak predstaviti kao pravilo i slati ga kao verodostojnu poruku?

Svako portretisanje, pa i ono kad se socivo samo na tren uperi, jeste cin odabira. Može li se izabranik odnositi nehajno prema cinjenici da je odabran, dogovorno ili bez pitanja? Da li u javnosti uvek, barem truncicu, poziramo? Je li nam predstavljanje boljeg sebe usa?eno rodjenjem ili vremenom postalo uslovni refleks? Jasno je da je poza pauza u spontanosti, ali je daleko ozbiljnije pitanje znamo li mi uopšte da budemo spontani i kad smo okruženi najbliskijim srodnicima, pa cak i nasamo sa sobom. Kad bi portreti odraslih bili propra?eni – u nekom kutku – sli?icom iz detinjstva, prerasli bi u re?ito svedocanstvo o bivšoj budu?nosti, u svojevrsnu proveru dokle smo doterali sa nastojanjima da ustalimo ono što zovemo jastvom ili sopstvom.

Pažnja posvecena nekom proucavanom predmetu nema niceg zajednickog sa fiksiranjem sociva. Pogled, hitri begunac i retko kad skrušeni povratnik, ne najavljuje putanje svoga skakutanja (ne zaboravimo da letimice znaci poput ptice). Kadgod treba da se skrasi na nagovor ili prisilu spolja, oko uvek zadrži sen jogunastog nepristajanja. Dva oka uprta u jedno, krupno i veštacko, to mora da uzdrma prirodnost pogleda: otvorenost do nesmotrenosti, uprtost, cesto neumesno prodorna sasredjenost na besciljnost (ili,bolje, na cilj koji za snimanog nije pupcasti predmet modrog odsjaja, nego briga da «ispadne lepo» kad je na nišanu, kad igra dragovoljnu metu). Snimatelj se posle slikanja iskrade i ostavi nas nasamo sa osobom koja je svoj izuzetak od pogleda uputila njemu. Ko sme da tvrdi da bi ta osoba uputila isti pogled bezazlenom praznorukom radoznalcu zvanom posmatrac ili posetilac? A i sam taj posetilac, oci u oci sa vidjenima, razlicito doživljava taj tete a tete. Neko bi da se poistoveti, neko drugi da zapodene nemi razgovor, neko treci da pronikne raspoloženje snimljenoga. Oni nadobudniji bi da se brzopleto otresu neizvesnosti (cime samo dokazuju da iza nadobudnosti stoji neizleciva naivnost). Da li snimanje javnih licnosti te licnosti približava ili udaljava od naše posmatracke, pasivno ucesnicke pojedinacnosti? Da li cini svetlijim njihov oreol sa kojim bismo sanjarski da se poistovetimo, ili ih pojacano ocovecuje, ili nam budi sumnju u sopstvene predrasude o njima?

Savršeni model, savršena postavka (sticaj okolnosti ili izrežirani mizanscen), savršena izrada fotografija? Savršenstvo zamrzava. Stvara utisak da iza njega više nema dostojnoga cilja, a to znaci ni puta, ni putovanja, ni putnika – ozbiljan razlog da se foto-portretist kloni otkazanog putokaza. Nasuprot tome, nagoveštaj ili naslu?aj nas pozivaju na izazovni ples. Ne cini se drskim ustvrditi kako je ono što se u fotografiji može prepoznati kao umetnicko ustvari cegrst njenoga tvorca i savršenstva (onog unapred datog savršenstva, sadržanog u samom bicu pronalaska kojim se opekotine od svetlosti pretvaraju u pouzdane dokaze i neizbrisive uspomene). Bavljenje foto-portretom nije isporucivanje gotove robe, nego ukazivanje casti snimljenom licu. Arhitekt po formaciji, snimatelj po vokaciji i foto-portretist po uzajamnoj provokaciji (upucenoj od lica njemu i od njega licima), Veljovic je, prirodno, skloniji skici nego konacnici, iznosi utiske umesto zadrtih tvrdnji. On, nedvosmisleno, više voli traganje nego laskanje sebi zbog onog što pri tom traganju otkrije. Tacnost – posestrima savršenstva i inacica za bezdušnost – nije ono što istancani posmatrac traži u portretu, svestan da je ljudsko lice, lako prepoznatljivo spolja, vraški teško upoznati iznutra. On, posmatrac, vreba odseve duše i u tome je dragoceni snimateljev sau?esnik.

Da li o portretu bolje prosudjuju oni koji poznaju fotogafisanog? Bolje možda ne, ali drugacije svakako da. Pojava da se ni oni iz njegove najuže okoline (ukucani, rodjaci, dugogodišnji prijatelji…) cesto ne mogu složiti oko tumacenja slike samo potvrdjuje razmere zagonetnosti. Fotografisati belo na belom može da predstavlja golem tehnicki izazov, ali je proniknuti u dušu posmatranjem lica neuporedivo teže. Ni onaj cije je lice nije nacisto sa tim kakav bi izraz imao u okolnostima kakve još nije iskusio.

Mogu li se svi ovi neosporni dokazi o postojanju onih koji su na njima prikazani upisati u životopis samog autora? Svakako da mogu, ali ne i pod zajedni?kim zaglavljem, jer je svaki prikaz prica za sebe, devedesetšest osobenih životopisa. Da li majstor sociva lakše stice poznatost snimanjem poznatih nego brzim ciljanjem socivom na nepoznate prolaznike? Da li je poznate, kao ve? ustaljene na javnosnoj lestvici, lakše ili teže prikazati? Treba li snimatelj da se upli?e u život snimljenoga, da ga poznaje, da se istoveti sa njim, da ga prati (cak uhodi, vreba, presrece)? Da ima naklonost za njega? Da voli više njega ili svoje zanimanje? (Recju, da ostvaruje svoje predumišljaje ili da se prepusti skokovitim okolnostima?) Ili naprotiv, treba da bude uvek u otklonu, više da priredjuje nego da saradjuje, da umesto ucesnika bude presuditelj? Snima li on moment, dokument, ili monument? Najprigodniji odgovor bi bio: kako kad. U raznim okolnostima javljaju se razliciti porivi u jednom te istom coveku, uprkos ustaljenim sklonostima koje nosi. Foto-impresija (lice nepoznatog prolaznika) podjednako je vredna kao i foto-studija (niz portreta dobrog poznanika, pracenog kroz razne situacije).

Da li je dorada fotografija svojevrsni razgovor sa predstavom, obracanje duhu odsutnoga preko traga njegove odsutnosti? U kojoj meri portret predstavlja autoportret autorovih sklonosti? Nagovara li umetnik nas da prihvatimo njegovu istinu? Ili i više od toga – nagovara portretiranog da poveruje spoljnjem vidjenju sebe samog? Deluje li svetlost i na nas kao na mušice i jesmo li pod razlicitim svetlima razliciti? Ukoliko priznajemo da jesmo, da nismo uvek isti, ne možemo ni vrsnom snimatelju osporiti slobodu da iznese svoju sliku o slici snimljenoj u trenu, kasnije, posmatranjem i razmatranjem onoga što je snimio, izvan vremena i mesta snimanja, na osami. Foto-portretist cesto (što je iskusniji, to cešce) snima refleksno, poteže kameru «u samoodbrani» od vlastite preosetljivosti, da bi se kasnije, desituiran, posvetio snimljenome (kao da kroz prisnost sa slikom traga, iskreno, za iskupljenjem zbog «otmice» kojoj je u magnovenju pribegao). Skoro da bi se moglo reci da je bavljenje foto-portretom jedna sasvim osobena vrsta opštenja, iz prikrajka, nenametljivog, stidljivog i istovremeno žestokog po žarkoj želji da opštenje ne ostane površno, prolazno, nevažno. Umetnost foto-portretisanja svojevrsno je upozorenje da svaki casak odzvanja. Šta bi se, uostalom, moglo smatrati umetnickim, ukoliko bi škljocanje u magnovenju oznacavalo kraj bavljenja fotografijom? Dugme pod kažiprstom postalo bi okidac koji snimanjem usmrcuje tren.

Imaju li svi ti portreti raznih ljudi snimljenih na raznim mestima, u raznim okolnostima i razlicitim raspoloženjima, iceg zajedni?kog? Imaju – upravo tu zagonetnost, koja pobija uverenje da je Djokondin osmeh jedini zagonetni izraz lica na ovome svetu. I još nešto: stepenovanje pojedinosti na portretisanom licu ne može biti drugacije do licno, autorsko. Ovaj prikaz Veljovicevog opusa kao portretiste prosto je zadihan od bujice pitanja koja mu idu ususret, od znakova pitanja, tih udica cija je mamac-tacka sa pogrešne strane, koje strpljivo cekaju da smisao zagrize. Svi ti upitnici su i uputnici na tananost i složenost predstavljanja ljudskih lica i svedoce o plemenitoj pustolovnosti onoga ko se u tu oblast upusti – tamo gde pitanja nema, svako je istraživanje neumesno. Svako je lice nosilac vlastite, jedinstvene, neponovljive (i podražavanju nepodložne) istine. A predstave ovih stopedesettri lica nose i jednu istinu više – stvaraocevu, Veljovicevu.

Živojin Kara-Pešic

Symbols of Communism and Holly Bible

Zoran Veljovic — Wed, 03 Sep 2008 09:25:25 +0000

null

This is a piece of concrete from Berlin’s wall, broken by Srdjan and Natasa, on November/30, 1989.

On the right, the Russian soldier badge, found by Zoran Veljovic, on Red Square, Moscow, near Lenin’s Mausoleum, on April/1990.

null

This is the specific of Serbian language: The first row means The Holly Bible.

The second row: If only one letter changes the place, the meaning is: We Make Whole World Drank!

Humour

Zoran Veljovic — Mon, 01 Sep 2008 22:18:27 +0000

Pic’s by Zoran Veljovic

null

: null

Welcome to Zoran Veljovic’s Home Page

Zoran Veljovic — Sat, 30 Aug 2008 19:48:37 +0000

Construction of the Saint Sava’s Temple in Belgrade

Zoran Veljovic — Sat, 30 Aug 2008 04:24:55 +0000

The Largest Orthodox Temple In The World

Photos of the contruction of the Saint Sava Temple, in Belgrade, Serbia.
Photo & Design by Zoran Veljovic, architect.